Педесет пети Фестивал глумачких остварења домаћег играног филма остаће упамћен по много чему. Први пут у својој историји није одржан на Летњој позорници већ у биоскопу и не у августу него у октобру.
Упамтићемо га и по малобројној публици и малом броју глумаца који нису жалили труд да дођу у Ниш и поздраве верну нишку публику.

Ни маске, ни дистанца нису били препрека за размену емоција једних према другима и аплауз који се разлегао у свим салама биоскопа „Синеплекс” после сваке филмске пројекције. Утисци фестивалске публике су различити, али је једно заједничко, да је добро што је фестивала уопште и било.

Милош Петковић, писац:
Није као на Тврђави, али упркос овој ситуацији лепше је да се то ипак деси у Нишу и да глумци дођу да се поклоне најбољој публици на свету.

Алекса Петровић, студент социологије:
Добро је да је фестивал одржан. Потребно је то народу који већ месецима осећа глад за културним дешавањима. Нишки фестивал је увек био последњи делић летње слагалице коју слажемо да бисмо некако испуњени дочекали зиму. Мој утисак је да, иако измештен са Тврђаве у биоскоп, фестивал није изгубио од своје суштине. Недостајала су она окупљања око прес-центра, реке људи које прелазе мост ка Тврђави, деца која пресрећу глумце, али биће и тога. Следећи фестивал ћемо зато волети више.

Наталија Стојановић, студент књижевности:
Искрено, волим овај фестивал зато и долазим сваке вечери. Није ми важно што није било више глумаца на пројекцијама. Разумем их и они су људи и они имају страх од вируса као и већина нас. Уосталом, нису радили неколико месеци, сада их је неко ангажовао и понудио улогу, а то значи радиће и зарадити. Имају право на то, зато им и не треба замерати. Па, било ко од нас да је на њиховом месту, урадио би исто. Тако да, хвала организаторима на труду и снази да и у овим условима одрже фестивал.

Дејан Стојиљковић, музичар:
Ја сам овде због традиције. Јесте да ништа не може да замени Летњу позорницу, али ја овај фестивал волим ма где да се одржава. Некако сваке године гледам да тих пар дана августа, своје обавезе темпирам по томе, да будем слободан и да гледам сва та наша остварења српске кинематографије. Ове године август се пао у октобру, што и није тако лоше.

Биља Мијалковић, новинар:
Много су другачији Филмски сусрети ове године и то је нешто на шта ми нисмо навикли. Пандемија је променила и термин, али и место одржавања. Kао новинар који дуго прати Филмске сусрете, нећу рећи колико дуго да не откривам своје године, примећујем да ми недостаје мало атмосфере, недостаје ми она гужва и радост људи који долазе на Позорницу да виде глумце. Нема много ни глумаца ове године, разумљиво ми је зашто. Ипак, важно је да се одржи континуитет. То је значајна манифестација. Мени се допада. Волим да дођем, чак и у биоскоп и драго ми је да смо овде и ове године.

Саша Ристић, организација:
Ово је фестивал континуитета. Организује се 55 година и сугурно заслужује више од овога што смо му дали ове године. Сама манифестација има све фестивалске елементе, ту су глумци, публика, филмови, гости, новинари, додуше у знатно мањем броју. Мада, нису то они сусрети које имамо у Тврђави, није ни гламур који знамо да направимо. Због ковид ситуације, сви овогодишњи гости немају оно гостопримство које им Ниш традиционално пружа. Све је ограничено и одлазак у кафић, у ресторан, бира се најкраћи пут да би се стигло било где. Једино дружење је или у хотелу или у биоскопу. Важно је да фестивал живи.


Светлана Петровић