Српска кинематографија има велики број филмова који су пунили биоскопске сале и одушевљавали гледаоце широм земље. Одређени број филмова датира из осамдесетих година, али је њихова популарност и даље велика. На листи од десет најгледанијих свих времена су Валтер брани Сарајево, Битка на Неретви, остало су комедије Тесна кожа, Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг, Балкански шпијун, Жикина династија, Хајде да се волимо 2, Ми нисмо анђели и Зона Замфирова.
Да данас нема таквих филмова и да у општој кризи сценарија, која траје неколико година уназад, нема квалитетних сценарија за добру комедију сагласни су и редитељи и глумци и продуценти.
Криза сценарија и даље је болна тачка српске кинематографије. Са Горданом Матићем, директором Филмског центра, гледао сам неку листу десет тренутно најгледанијих домаћих филмова. На првом месту је Јужни ветар, а на трећем је Такси блуз. То је комедија која је мени неодољива. Има она својих грешака зато што је везана за неке услове продукције, али и тако несавршена је добра, сматра Фети Даутовић, магистар продукције.
На свим филмским тржиштима комедија је на другом месту, али је у кинематографији, каже, тешко је направити бренд, нешто по чему ће српски филм бити препознатљив.
Због чињенице да је комедија Жикина династија доживела толико наставака и да је и данас радо гледана, можда је можемо окарактерисати као бренд. Фале нам такве комедије. Свуда публика воли да се смеје. Међутим, тешко да, осим у некадашњим југословенским републикама, она може да прође неко друго тржиште. Што се тиче Жикине династије, ове године треба да се ради наставак и то ће радити мој студент који је и редитељ и косценариста. Видећемо како ће то изгледати, открива Даутовић.
Говорећи о српској комедији и потреби публике за смехом, Даутовић се присетио пролећа 1999. године када је са Бојаном Маљевићем радио концерте на тргу. Приметивши да људи почињу да смишљају вицеве о свим страхотама које су их тада притискале, о бомбама, локаторима, дошли су на идеју да ураде кратку хумористичку серију, ситком, на ту тему.
Звала се Код мале сирене. У независној продукцији урађено је седам епизода, са свим београдским највољенијим глумцима. Сценарио су писали наши најбољи сценаристи, музику је радио Сања Илић, сви су радили без хонорара и из душе, јер смо у тренутку схватили да народ хоће да се смеје без обзира што је ужас, што је бомбардовање, једноставно, желели су неку врсту релаксације од целе те пресије и живота који се срушио на нас. Серија је добро прошла, али ми је жао што после није емитована, сећа се Даутовић.
Да ни ове године на Филмским сусретима публика није имала много чему да се смеје доказ је и то да је од десет наслова у званичној конкуренцији било шест драма, један историјски филм и три филма дозираног хумора.
Познати по томе да од највећих мука правимо добре вицеве, можда нам следећи сусрети донесу више комедија, оних правих које се памте.
Светлана Петровић
