СЕЋАЊЕ НА ГЛУМЦЕ КОЈИ СУ НАС НАПУСТИЛИ ИЗМЕЂУ ДВА ФЕСТИВАЛА
Марија Бакса (1943 – 2019). Рођена је у Осијеку 1943. године а глумом је почела да се бави случајно када је као студенткиња архитектуре отишла на праксу у Рим. У Југославији је дебитовала у филму Боксери иду у рај а касније је у Италији и САД –у снимила десетак филмова. Враћа у Југославију где ће одиграти главну женску улогу у филму Млад и здрав као ружа а појавиће се и у филмовима Киклоп и Давитељ против давитеља као и у једној епизоди серијала Образ уз образ. Била је фатална лепотица Београда а урбана легенда каже да су момци гризли столове када је пролазила Јевремовом улицом. Напустила је глуму крајем осамдесетих година а последњи пут се појавила у кратком филму Брија 2012. године. Умрла је у Београду и сахрањена у кругу породице.
Зоран Ранкић (1935 – 2019). Рођен је у Дервенти 1935. године а током Другог светског рата као избеглица стиже у Србију. Враћа се у Босну и у Сарајеву 1951. године завршана Средњу глумачку школу. Постаје члан тамошњег Народног позоришта а 1961. године прелази у Београдско драмско позориште у коме ће остати до пензионисања 1999. године. Одиграо је преко 50 улога у театру, више од сто улога на радију. Старије генерације га памте као Николу Калабића у ТВ серији Последњи чин а млађи по врсној интерпретацији Попаре у ТВ серији Срећни људи. Филм (избор): Клопка за генерала, Сектор Д, Смрт госпође Министарке. Бавио се писањем песама, драма и афоризама и био члан Удружења драмских писаца Србије те почасни члан Београдског афористичког круга. Његове драме Скретница и Калемегданци игране су на сцени БДП –а у његовој режији. Умро је у Београду где је и сахрањен.
Десимир Деско Станојевић (1950 – 2020). Рођени Нишлија – Палилулац у свом родном граду започиње глумачку каријеру. Завршава Драмски студио при Народном позоришту Ниш чије ће члан бити од 1970. до 1990. године. Потом 1991. године прелази у Београд у стални ангажман Позоришта на Теразијама, мада је играо и на другим сценама – Позориште Славија, Београдско драмско позориште. Широком аудиторијуму остао је упамћен као Вукашин Голубовић у ТВ серији Срећни људи. Оснивач је омладинског позоришта Трећа половина у Нишу. Играо је и на филму али његова највећа љубав био је мјузикл. Памте се његове улоге у мјузиклима Зимски дворац, Три мускетара, Виолиниста на крову, Ивкова слава, Јубилеј, Зона Замфирова, Маратонци трче почасни круг, Цигани лете у небо, Грк Зорба. Два мјузикла је поставио у свом родном граду – Виолиниста на крову и Цигани лете у небо. Слободан Стефановић, директан партнер у представи Грк Зорба написао је поводом његовог одласка: „У једном емотивном тренутку, у представи Грк Зорба, Деско Станојевић каже: 'Игра, то је живот после смрти... Када чујеш зов смрти најбољи лек је игра, она отера смрт. Дођи да играмо... Ако не играм ту ће нешто да ми пукне у грудима. И душа ће да изађе из мене и оде у небо... Када је умро мој син Димитри, сви су плакали а ја сам одједном почео да играм. Не знам ни сам како и зашто. Сви су мислили да сам полудео. А да нисам играо, ја бих, газда, умро од туге'. Велики Нишлија играо је и певао до последњег даха. Умро је у Београду где је и сахрањен. Отишао је тихо и мирно баш као што је и живео. Једна улица на нишкој Палилули понела је његово име.
Милија Вуковић (1947 – 2020). Рођен је Витошеву 1947. године а глумом почиње да се бави као средњошколац у Параћину. Уписао је глуму на Позоришној академији у Београду у класи Предрага Бајчетића али је због здравстених проблема након две године напушта. Долази у Крушевац и 1973. године почиње блистава позоришна каријера која је трајала преко 40 година. Често је говорио да је остатак Академије завршио кроз рад са Небојшом Брадићем. Играо је на сценама Ниша, Београда, Зајечара, Приштине а снимао и филмове и ТВ серије. Добитник скоро свих еснафских позоришних признања између осталих и Нушићеве награде за животно дело глумцу комичару. У Народном позоришту Ниш памти се његова улога у представи Је ли било Кнежеве вечере. Играо је у филмовима и серијама (избор): Лагер Ниш, Нека чудна земља, Срећни људи, Агенција за СиС, Скела. Ефектна је била и његова улога Митра у ТВ серији Село гори а баба се чешља. Умро је у Крушевцу где је и сахрањен.
Зоран Миљковић (1947 – 2020). Рођен је у Београду 1947. године али је одрастао у Пожаревцу. У Београд долази са идејом да студира историју уметности али полаже аудицију за Академско позориште Бранко Крсмановић. Убрзо постаје члан позоришта у Бања Луци а 1976. године прелази у Мало позориште Душко Радовић где ће, у статусу првака, остати до пензионисања. Играо је у многим филмовима и ТВ серијама (избор): Доктор Младен, Стићи пре свитања, Врућ ветар, Вук Караџић, Бољи живот, Мој рођак са села. Добитник је многих еснафских награда а на Љубичевским играма два пута је победио и добио титулу Витеза вишебоја. Умро је у Београду где је и сахрањен.
Жељко Жеља
